Bila jednom jedna bajka - Ana A. Ičević Vuković

Mrzi me. To sam ja! Buntovnik u kaputu olinjale svakodnevnice skriven pod šeširom ozlojeđenih misli, u cipelama prepunim prezrenih dana što su pod oblakom tuge pokisli. Mrzi me. To sam ja! Džangrizavo kuče željno lutanja i cike zaluđeno svijetlom mjesečeve laži, ukradene kosti iz rupe kraj puta što ničije ruke ne sluša i ne traži. Mrzi me. To sam ja! Balerina bez haljine i punđe u kosi po prašnjavom parketu vuče pliš u boji, razbijeno ogledalo iskrivljeno ćuti o ispričanoj priči koje se ne boji. Mrzi me. To sam ja! Što nisam uglađene košulje koraknula niz ulicu i tiho  psovajući život progutala dan, pa tako raščupanog mirisa, od jutarnjeg tuša klela se u sunce kada uzgovori san. Mrzi me. To sam ja! I oprosti mi ako ikako možeš što si bio želja koju noćas bijem. Izlazim iz hodnika ponosa bez duše tamo gdje te nađoh više se ne krijem. Mrzi me. To sam ja!

Nikada nije ličila na sjenku ali je tako hodala i na vrhovima prstiju obilazila svaki moj dan, tješio sam svoje leptire u glavi i rukama da će se vratiti jer nije bila samo tuđi san. Nije ona bila čudak što beči kroz čupavu šišku i samo pogledom priča ljepše od svih, dok zubićima grize usnu prepuklu do krvi i k'o za inat se smije drugačije od njih. I sada je stvarna i čini mi se da dodirujem sve njene naivno skrojene priče, nije ona samo čudno djelo Boga da joj zavide sve što ni malo ne liče.

Kada fali vazduh i srce sporije kuca pa dlanovi manje od koljena drhte, suvim usnama se ne može govoriti ni grubo, ni meko...ma samo se ćuti. Oprosti! Da, kao kamen u grlu zastane glas koji je trebao vriskom da zvoni jedno nedostajanje koje surovo kažnjava svaki pospani, nikada zaspali zagrljaj neočekivanja. Oprosti! Oprosti mi što samo ličim na hrabrost. Nemam ja tu vrstu oboljenja da me odvaja od ostalih hodajućih sjenki. Oprosti! Nemam velikog džina u grudima više, jer je uplakan pobjegao u bajke drugih vrijednih očiju. Ne hranim se više sitnicama. Ma ne hranim se uopšte. Oprosti! Nije trebalo da se zovem ovim imenom, nekako mi ne priliči...pa čak i ogledalo laže koliko sam nacrtala slijepih ulica po leđima, rukama, ramenima. Oprosti! Lažno sam se predstavila i prvi put kada sam udahnula vazduh jer su mi dali pozornicu koju nisam željela. Nisam je razumjela ni danas. Oprosti mi što ne optaštam!