Bila jednom jedna bajka - Ana A. Ičević Vuković

Nismo se oprostili nikad jedno od drugog, jer bi to bilo isto kao da smo se opraštali od sebe samih. Utrnulog pogleda smo razmjenjivali misli koje nikako nismo izgovorili da bi olakšali dušu. Izgleda da smo bili isti. Toliko jako sam zgučila u šaci pomahnitale misli da me boli svaka kost. Nismo se oprostili...

Ispod brade... Tu na samoj ivici zadrhtiš pred zoru. Milo moje! Sa krunom na glavi te često zamislim pa ti ne sklanjam greške znoja sa čela jer urušiću, bojim se i ovo malo stvarnosti. Bez suza sam, kao pravi junak, da budeš ponosan na mene, uokvirila sjećanje na pletenice koje si mi strpljivo pleo na stepeništu podstanarskog doma. Sjećam se. Nisam ti nikada tražila da mi obećaš da ćeš zauvijek biti pored mene, jer se to podrazumijevalo nekako. Čudna za sve druge osim u tvom zagrljaju začuđeno gledam u ozbiljnost nedostajanja koje me sada grli i guši.