KOCKANJE

Pokušavam u kartama naći svog kralja - srce
i lomim nokte o ploču zelene boje,
pa ustuknem od želja što plamenom kose
i razum i stvarnost savršenosti moje.

Ni prašina gustog sivila ne smeta za oči
dok se umiljava starom mekanom plišu,
a ja i dalje ne vidim kartu od noći
dok oblačim haljinu noviju, onu tišu.

Lampa na stolu i slike od dodira
polako šapuću nemuštog jezika stih,
ipak je uzalud rečeno u zrak
da sam drugačija, ali ne bolja od njih.

Kao svaki prokleti kockar ne znam za kraj
i kožu svlačim za poslednji trik,
nasumice izvlačim brojke bez reda
mirišem i ovaj potez a ne čujem krik.

Ugasite sada i ulice i mjesec i zvijezde
pustite da mrakom obojim trenutke od žeđi,
prevrnuću sto i njegove poslušne stolice
dok gazim taj spokoj sve mirisniji a rjeđi.

Nemam više što da uložim na nas
ali nemoćno skupljam djeliće sa vrata,
sekunde ćutnje uobražene tajnom
da sam osvojila možda taj pehar od zlata.