ZAHVALNICA

Često se u grudima pokupi ta mukla tišina koja lomi, često se osjeti nemoć koju imaju samo odrasli ljudi. E baš tada ja pomislim da si mi napravila veliku štetu! Sada se pitaš kakvu jer, ja sam tvoja duša i tvoje oči kojima si udahnula život, ja sam tvoj lik u ogledalu... Šteta je što se tako dobro vezujem za one trenutke kojih je bilo više nego zvijezda, onda kada si me toplim rukama hrabrila i vodila u novi dan. Učinila si da se osjećam voljeno, oblikovala si neku čudnu snagu u mojim tad još malenim grudima. Lako si znala izabrati riječi koje u šaptaju tješe biće i kada plače i strepi. I što je tu štetno rekli bi svi, pa čak i ti. Objasniću ti, tiho, jednostavno da ne zaboli ni tebe ni dane u kojima si bdila nad mojim temperaturama, kijavicama, posjekotinama.
Krenem ja svojim putem, naravno, uz tvoj blagoslov, ali nisi uspjela sakriti svoje suze od mene. Ni tada me nisi oslobodila od topine zagrljaja kome se želim vratiti u svakoj sekundi, a oprostile smo se! Zahvaljujući tebi sam i u kamenu tražila toplinu dok sam koračala ulicama života, koje su prepune događaja za koje nisam spremna ni sada. Shvataš li da, kada moram sama biti kao ti, ja ne umijem korak da napravim jer mi nedostaje onaj podiguti kažiprst zbog koga sam postala koliko-toliko dobar čovjek. I gledam kroz prozore života pa se stidim nemoći koja me po nekada spotakne u rano jutro. Kriva si što u baš toj sekundi nisi pored mene i kažeš tom svojom podignutom obrvom da mogu sve što poželim i da moram uspjeti. Tajna je da nisam odrasla, i da sam još uvijek u tvom krilu koje me drži daleko od svih.
Ovo nije obično pismo, ovo je moja odbrana od svih "kletvi" bačenih na malenu ćerku jedne velike žene. Oprosti što možda nisam dovoljno jaka kako si očekivala i zaljubljena u svoj život kao ti.
Mnogi veliki pisci, mislioci, sinovi i ćerke su pisali o svojim majkama, a ja pišem tebi Zahvalnicu za svu "štetu" koju si mi nepopravljivo nanijela pa sad ne znam da se uspravim a da ti lik ne vidim. Volim te!